PC Press info: software, hardware, peopleware

Kućni mrežni klijenti ili „šta će meni računarska mreža?“

Uprkos imenu, kućna računarska mreža ne obuhvata samo računare. Sve je više uređaja koji imaju eternet interfejs ili antenu za WiFi, i to u našem neposrednom okruženju – kući, kancelariji, a reklo bi se da će ih u budućnosti biti još više

Ako ste uz našu pomoć uspešno podigli kućnu računarsku mrežu, obezbedili eternet konektivnost u odabranim sobama, pokrili bežičnim WiFi signalom svaki kutak svog doma, pažljivo odabrali onu vrstu pristupa Internetu koja najviše odgovara vašim potrebama i navikama i sve to dobro zaštitili, kako od neovlašćenog bežičnog pristupa iz najbližeg komšiluka tako i od hakerskih upada sa Interneta, možda će vam pasti na pamet pitanje: „A, šta će meni uopšte mreža?“

Možda se čini da je ova tema donekle načeta unatraške, ali najpre je trebalo objasniti neke osnovne stvari o principima IP mreža i Interneta. Nekima računarska mreža u kući zaista nije potrebna, nekima jeste, ali postoje i oni kojima je mreža potrebna, a da to i ne znaju, jer nisu svesni kakve mogućnosti ona pruža.

Klijent ili server?

Iako naziv sugeriše da je računarska mreža namenjena računarima, postoji čitava plejada uređaja koji se mogu umrežiti. Ako ste umrežili nekoliko kućnih računara, za njih se obično kaže da su oni klijenti u toj mreži, jer koriste usluge mreže i raznih servera što na Internetu, što u lokalnoj mreži. Ipak, pitanje ko je klijent a ko server ume da bude nejasno – zamislite da na jednom kućnom računaru instalirate odgovarajući softver i podignete, recimo, FTP server? Taj računar je  istovremeno i klijent (za servise koje mu pruža kućni ruter, kao što su DHCP, DNS i sl.) i server (za druge računare koji koriste njegove usluge kao FTP klijenti). U ovom kontekstu, server je softverski, a ne hardverski pojam. Pod klijentom podrazumevamo računar ili neki drugi uređaj koji koristi kućnu mrežu da bi komunicirao s drugim umreženim uređajima i Internetom, što ne znači da neki od njih ne kriju u sebi i razne serverske funkcionalnosti.

Integrisani serveri su česti i na nekim mrežnim uređajima koje smo već pominjali. Uzmimo za primer kućni ruter – gotovo svakom od njih možete da pristupite tako što otvorite Web browser računara, ukucate IP adresu rutera i u ekranu browser-a će se pojaviti opcije koje možete da menjate i podešavate. Na koji način Web browser ume da komunicira sa ruterom kad niste instalirali nikakav drajver ni poseban softver? Ruter u sebi krije mali integrisani Web server koji podržava HTTP (često i HTTPS i još neke protokole) i što se Web browser-a tiče, taj ruter je potpuno ista stvar kao i neki Web server na Internetu na kome se nalazi Web prezentacija koju prikazuje na ekranu.

Gde čuvate podatke?

Sve češće se susrećemo sa kućnim ruterima koji, pored modema, bežičnog AP-a i sijaset drugih stvari, imaju USB interfejs namenjen povezivanju neke spoljne memorije – fleš diska ili eksternog hard diska. Takvi ruteri rade kao mrežni storidž-serveri, pa mogu da im pristupaju svi korisnici mreže. Pod Windows-om se ovo obično ostvaruje mapiranjem mrežnog diska ili se koristi poseban softver za pristup – bilo kako bilo, sadržaj diska je dostupan svim umreženim računarima.

Mrežni disk služi za čuvanje zajedničkih podataka koji su potrebni svim korisnicima mreže, kao što su slike, filmovi, muzika, ali i dokumenti i podaci koji su značajni za posao u firmi. U poslovnom okruženju, u kome često više ljudi radi na istom dokumentu, potrebno je da svi rade na istom fajlu, a ne da svako unosi izmene u sopstvenu verziju. Takođe je značajno da fajlovi budu fizički smešteni u firmi, ako su poverljive prirode, a ne da ih neko svakodnevno iznosi kada ponese laptop kući. U kućnoj varijanti, mrežni disk je korisno imati kao mesto gde se čuvaju kopije važnih fajlova.

Ozbiljnija varijanta ovoga su posebni uređaji po imenu NAS (Network Attached Storage) serveri, koji se povezuju na mrežu preko eternet interfejsa. Oni u sebi sadrže jedan ili više hard diskova velikog kapaciteta, koji se obično mogu konfigurisati u neki od RAID nizova, čime se obezbeđuje izuzetna pouzdanost, jer podaci neće propasti čak ni ako otkaže jedan od diskova. Slično kućnim računarima, NAS uređaji rade kao mrežni klijenti, obično dobijaju IP adresu od DHCP servera i jednostavno se koriste kroz integrisani Web interfejs ili poseban softver koji se uz njih dobija. Obično su krcati raznim integrisanim serverima i dodatnim funkcijama, pa tako pored prostog skladištenja podataka imaju i mogućnost automatskog pravljenja bekapa, dodeljivanja kvota na disku i pravila pristupa za različite grupe korisnika, podizanja FTP, Web i raznih multimedijalnih servera, download i BitTorrent klijenata koji će danonoćno preuzimati zadate fajlove sa svetske mreže, a neretko se prodaju uz pretplatu na on-line servise koji omogućuju pristup podacima posredstvom Interneta.

NAS serveri se nude u širokom dijapazonu cena, a dobro okvirno merilo je broj diskova: jedan (veliki) disk je primeren za kuću, dva ako vam treba veliki kapacitet ili zahtevate visoku pouzdanost, a tri i više su primereniji za poslovno okruženje.

Multimedija u mreži

Važan zadatak računara u kućnim uslovima je zabava – gotovo svako od nas koristi ili je nekad koristio računar da bi slušao muziku, gledao slike i filmove. Računar ipak ima svojih ograničenja – sigurno je lepše uživati u porodičnom foto-albumu ili gledati film na velikom TV ekranu, a i muzika bolje zvuči ako imate kvalitetno ozvučenje. U principu, može se to sve povezati i na računar, ali onda morate da imate odgovarajuću grafičku i zvučnu karticu i vrlo verovatno ćete se umrsiti u hiljadu kablova svaki put kada to budete radili.

Na tržištu postoje mrežni medija plejeri, uređaji koji su neka vrsta savremenih naslednika video-rikordera i DVD plejera. Oni se povezuju na lokalnu računarsku mrežu i Internet, imaju audio-video interfejse na koji se povezuje TV i ozvučenje (HDMI, SCART, kompozitni i komponentni analogni video, analogni audio, S/PDIF itd.), kao i daljinski upravljač za komforno upravljanje iz fotelje. Centri za zabavu u sebi kriju hard disk na koji se pohranjuju razni multimedijalni sadržaji, a često i USB, firewire i eSATA interfejse za povezivanje eksternih memorija, ali mogu da pristupe i sadržajima na drugim umreženim računarima ili NAS uređajima. Podržavaju većinu popularnih audio i video kodeka, a uglavnom i fajlove sa titlovima, što je kod nas bitno. Pored interfejsa sa TV ekranom preko koga mu šalju signal, obično imaju i ulaz za TV signale koje primaju sa antene, iz kablovske TV, od satelitskog risivera ili SetTop Box-a, tako da mogu i da snimaju TV program poput video-rikordera. Zahvaljujući vezi sa Internetom pristupaju i brojnim sadržajima na svetskoj mreži, obično koristeći striming u realnom vremenu. Izbor on-line sadržaja zavisi od proizvođača medija plejera i njegova politike – nekada je reč o besplatnim servisima, a nekada su to sadržaji koji su vezani za pretplatu. Tipični besplatni servisi su YouTube, Flickr i Web radio-stanice, dok je dobar primer druge škole mišljenja Apple TV, koji koristi iTunes, kao i razni Internet TV servisi koji (nažalost) još uvek nisu zaživeli na našem prostoru.

Na tržištu ima i modela koji pored konektora za bakarni eternet imaju i bežični interfejs i mogu se povezati na WiFi AP ako ga imate u mreži. U zavisnosti od konkretnih uslova, kvalitet bežičnog striminga može da bude doveden u pitanje, pošto su multimedijalni sadržaji po prirodi stvari osetljivi na promenljivo kašnjenje i gubitak paketa a bežična veza je ovde slaba karika, pa je savet da WiFi ne uzimate zdravo za gotovo. Probajte, pa ako slika i zvuk „štucaju“, uvek vam preostaje stari dobri kabl.

Za kuću ili firmu

Print server je jedan od najkorisnijih mrežnih gedžeta u firmi, a često i u domu u kome ima više računara, jer rešava problem deljenja štampača između više korisnika. Štampač je resurs koji se obično deli – svakome je potreban ponekad, ali vrlo retko se dešava da istovremeno treba dvojici korisnika. U firmama se često pribegava povezivanju štampača na neki računar i deljenju kroz mrežu, ali onda taj računar mora da bude uključen, pa svaki čas neko dosađuje vlasniku, a ako se promeni neki mrežni parametar, onda sledi podešavanje svega iz početka. Print serveri su majušni (često jedva malo veći od kutije šibica) i relativno jeftini uređaji koji s jedne strane imaju USB ili paralelni interfejs na koji se povezuje štampač, a s druge eternet port preko koga se povezuju na mrežu. Kada mu jednom dodelite IP adresu, štampač će uvek biti na toj adresi i dostupan svima koji su na mreži. Postoje i verzije sa bežičnim interfejsom koji dodatno olakšavaju instalaciju, jer sa njima štampač možete da postavite bilo gde. Uz neke modele print servera dolazi i softver koji po instalaciji na računaru počinje da tretira USB interfejs print servera kao lokalni USB port na tom računaru, što otvara široke mogućnosti za najrazličitije primene – bilo šta što se vezuje na USB možete postaviti bilo gde u lokalnu mrežu, a uz malo truda oko konfiguracije rutera, čak i u neku drugu lokalnu mrežu, uz vezu preko Interneta.

U poslednje vreme veliku popularnost stiču i sistemi video-nadzora koji su zasnovani na eternet mrežama i IP protokolu. IP kamera je uređaj koji pored optičkog elementa i senzora kamere u sebi sadrži još mnogo toga – ugrađeni računar, obično sa malim Web serverom kroz koji možete da podesite kameru, integrisani video-koder koji kompresuje sliku u realnom vremenu, čime se znatno smanjuje količina podataka koju je potrebno preneti, eternet, a ponekad i bežični interfejs preko koga se kamera povezuje na mrežu i mali striming server koji opslužuje više korisnika istovremeno, pružajući svakom od njih video-strim zahtevanih karakteristika (bitski protok, rezolucija i frejmrejt se prilagođavaju zahtevima svakog korisnika). IP kamerama se može pristupiti iz lokalne mreže, ali uz odgovarajuće podešavanje kućnog rutera, moguće je i sa neke udaljene lokacije, preko Interneta, pogledati šta se dešava kod kuće kad niste tu. Štaviše, zahvaljujući sve prisutnijem mobilnom Internetu, uz malo truda situaciju kod kuće možete da pratite i na ekranu nekog smart mobilnog telefona.

Mali sistem IP video-nadzora je zgodan i za obezbeđivanje kancelarija, prodavnica i drugih poslovnih objekata, a deo sistema bi trebalo da bude i NVR server, odnosno mrežni snimač na koji će se pohranjivati snimci s kamera. Profesionalni uređaji ovog tipa obično se sreću u poslovnom okruženju, dok se u kućnim uslovima obično koristi kućni računar na koji je instaliran poseban softver. Vredi pomenuti da pojedini NAS serveri, čak i oni manji, primereni kućnom okruženju, imaju u sebi integrisanu funkciju NVR servera, pa se mogu koristiti za potrebe kućnog IP video-nadzora.

Glas, video i buduće primene

VoIP je generički naziv za prenos glasa preko IP mreža, za potrebe telefonskih servisa, a budući da telefon svi koriste, ovi servisi su interesantni ogromnom broju potencijalnih korisnika.

Nažalost, problemi sa regulativom dosta su usporili uvođenje IP telefonije u našoj zemlji, tako da ona ovde još nije omasovljena. Klasični IP telefoni izgledom podsećaju na obične telefone, s tim što obiluju dodatnim funkcijama, povezuju se na eternet mrežu preko koje komuniciraju sa centralnim serverom (IP PBX – IP verzija telefonske centrale), zbog čega su ovakvi servisi uglavnom vezani za provajdere usluga, tako da kućni korisnik-entuzijasta nema baš puno manevarskog prostora kada je IP telefonija u pitanju. Malo je bolja situacija u poslovnoj primeni, jer se već i kod manjih firmi isplati investicija u VoIP telefoniju, pošto se obično dosta uštedi na telefonskim računima. Dok se VoIP operateri stidljivo pojavljuju, kućnim korisnicima su i dalje na raspolaganju telefonski servisi zasnovani na Internetu, kao što su Skype i Google Talk koji besplatno ili za malo para nude pozive ka drugim korisnicima ovih servisa i pretplatnicima javne telefonske mreže. Problem sa ovim servisima je što vam trebaju računar, mikrofon i slušalice, što je nepraktično i mučno onima koji su navikli na klasičan telefon, pa su se ljudi dosetili i napravili specijalizovane uređaje – na tržištu se, recimo, može naći Skype telefon, koji izgledom podseća na mobilni telefon, a u sebi krije Skype klijenta i bežični interfejs preko koga se povezuje na WiFi mrežu. Iako vrlo komforni, takvi telefoni nisu stekli veliku popularnost, pre svega zbog relativno visoke cene.

Slično telefonskim servisima i video-servisi prate ova dva osnovna pravca. IPTV je dostupan samo preko provajdera (uglavnom Telekoma) i tu takođe nema nekog velikog manevrisanja po kućnoj mreži, štaviše, ADSL modemi preko kojih se realizuje ova usluga unapred su podešeni prema nekim pravilima provajdera i nije ni preporučljivo nešto menjati na njima. U malobrojne intervencije koje korisnik može samostalno da izvede spada korišćenje eternet powerlines adaptera da bi se povezao SetTop Box i televizor u nekoj udaljenoj sobi do koje se ne isplati vući eternet kablove, što je proverena stvar koja uglavnom dobro funkcioniše. Žongliranje sa pravljenjem bežičnog WiFi mosta između odgovarajućeg porta na modemu i SetTop Box-u daje promenljive rezultate i ne preporučuje se ako prethodno morate da kupite bežične uređaje, pošto nećete imati garanciju da će stvar raditi kako treba. Neke besplatne multimedijalne servise koji su dostupni preko Interneta već smo pominjali, a očekujemo da u bliskoj budućnosti i na našim prostorima vidimo Web TV i druge multimedijalne servise zasnovane na Internetu kao prenosnom medijumu.

Bliska budućnost nam nosi i druge tehnologije zasnovane na umreženom domu, kao što je Home Automation: upravljanje osvetljenjem, grejanjem i električnim bravama posredstvom Interneta i mobilnih mreža. Već danas postoje (doduše još uvek vrlo egzotične) kombinacije poput frižidera sa mrežnim interfejsom koji poručuje namirnice koje nedostaju u kući. Iako je ovo poslednje na našim prostorima u domenu fantazije, sasvim je izvesno da će se u budućnosti značaj kućnih računarskih mreža samo povećavati i da će se one širiti. 

 

Mladen Mijatović


* Ovaj tekst je star 1198 dana, pa neke činjenice u međuvremenu mogu biti izmenjene

Srodne vesti:




Comments are closed.